Српски народ и демократија

Да су Срби један слободарски народ који је увек тежио за сопственом државом и својом одбраном по речима Ататурка, оца турске нације, бацио сенку на Спартанце је историјска чињеница. Али, за какву се то слободу борио српски народ?

Прва асоцијација на реч "слобода" код нажалост великог броја људи у Србији је демократија. Али да ли се демократске вредности поклапају са слободом за коју се српски народ борио? Демократија је настала у античкој Грчкој, у земљи чији су највећи умови Сократ, Аристотел и Платон били критичари овог политичког система. Више векова пре рођења Спаситеља су ови мислиоци без којих је и дан данас филозофија незамислива предвидели шта ће се десити државама у којима веће право има 10 идиота него 9 интелектуалаца. Издвојићемо Сократове речи: „Демократија ће платити зато што ће покушати да одговара свима. Сиромашни ће хтети иметак богатих. А демократија ће им то дати.Млади ће хтети бити уважавани као стари, жене ће хтети бити као мушкарци, странци ће хтети права староседелаца. А демократија ће им то дати. Лопови и преваранти ће хтети важне државне функције. А демократија ће им то дати. А када лопови и преваранти коначно демократски преузму власт, јер криминалци и злочинци теже за моћи, настаће гора тиранија него у време било које монархије или олигархије.“ Сократ је живео у 5. и 4. веку п.н.е. Два и по миленијума након њега ми као народ пролазимо кроз све ужасе демократије које је он описао.Српски народ красила је патријархалност, традиционализам, патернализам и као такав је подређени увек поштовао надређеног и испуњавао његова наређења. Демократија је систем у коме свако пунолетан учествује у бирању власти. Под маском владавине народа она је тим истим народима ставила невидљиве окове. Свакако да народ мора учествовати у државној политици, али мора се знати за хијерахију. Само су у Аду сви једнаки. Да је Бог за једнакост свих људи не би створио онакву хијерархију од 9 чинова у Царству Небеском.Слободарски дух српског народа је тежња за органистичком државом коју не раздиру партијашки ратови, већ у којој сталежи бирају своје најбоље људе за своје представнике. Земље које су се успротивиле демократији касније су је осетиле на својој кожи. На овој листи налази се и Србија. Само што је српски народ демократију осетио на својој кожи „савезничким“ бомбардовањем на Васкрс 1944. , као и 1999. године када су 78 дана бомбе падале над главама српске младости којој је живот прекинут у најлепшим годинама. Ништа боље нису прошле ни остале државе као нпр, Либија која је остала без маестралног државника и прихватила златне окове демократије. Анти - глобалистички фронт, односно борба против западне демонократије води се у Сирији где председник Башар Ел Асад води љуту битку против Исламске Државе коју финансирају Израел, САД и Турска, као и у Новорусији где руски народ брани свој опстанак у некадашњем срцу Руске Империје. Српски народ не жели демократске вредности!

Медијско прикривање напада у Гораждевцу

Непуних месец дана након терористичког напада у Паризу када је јавност више из помодарства него из сажаљења жалила за жртвама извршен је напад на Србе у Гораждевцу, хвала Богу без жртава. Медији су брујали о цифри од око 150 француских жртава, заставе су биле на пола копља, знамените београдске грађевине биле у бојама француске заставе. Недуго после тога рафали су севали по српским кућама, трафикама, споменицима и аутомобилима, али овај случај наравно није добио никакву медијску пажњу. Да ли је кампања примања тзв. државе Косово у УНЕСКО покренута да би шиптарски терористи могли слободно да руше споменике који су на тој територији били и пре њиховог доласка на Балкан? Док највиши званичници Републике Србије изјављују како Србија нема непријатеља српски народ је у све већој опасности. Јавност затвара очи пред терористичким нападом у Зворнику у априлу када је страдао српски полицајац Драган Ђурић, пред енормним бројем имиграната који је на територији Србије, пред анти - српским дивљањем у Прешеву које је на само три сата вожње од Београда, а сада и пред најсвежијим случајем. Колико је само људи жалило за паришким жртвама (њихово страдање је нама опомена), а колико их саосећа са петочланом породицом Петровића која је одбила да напусти своје огњиште и због тога је у константној опасности? Постоји ли данас истинска хуманост или је све чин помодарства? У мору питања поставља се и питање колико још напада треба да се деси да јавност у Србији схвати да је у опасности и да се пробуди из дубоког сна проузрокованог манипулацијама марионетских медија. Све здраворазумне Србе позивамо да буду уз свој народ када му је тешко, а не да затварају очи пред новим ударима на Српство. СРБИН ЗА СРБИНА!

Велики успех Националног Фронта на регионалним изборима у Француској!

Француска националистичка партија Национални Фронт је на регионалним изборима освојила између 27,2 и 30,8 процената гласова и на врху је листе у најмање шест од 13 региона! За нас је ово одлична вест јер су Ле Пенова и њена партија једина струја која би могла да донесе преокрет у овој западноевропској земљи. Да подсетимо да Ле Пенова позива на уништавање исламског фундаментализма који је пре мање од месец дана узео маха у Француској. Осим тога познати су њени проруски ставови, као и чињеница да је она покренула предлог резолуције о прекиду пута Србије ка Европској Унији јер не жели да Србија прође кроз оно што је прошла Француска. Честитамо победу Националном фронту и желимо им пуно успеха у даљој борби за Француску!

Нови удар аутошовиниста на Српство и Православље

Протекли месец био је у знаку још једног у низу напада на Српство и Православље.

Почело је 20. новембра када је у Музеју Војводине у Новом Саду одржана изложба „Пропагандни плакат у Недићевој Србији“, као и промоција књиге „Идеологија варварства“ која је за циљ имала блаћење армијског ђенерала и спасиоца српског народа Милана Недића. Подвиг Милана Недића и његова жртва за биолошки опстанак српског народа изгледа да не смета само аутономашима, те се о поступку рехабилитације Милана Недића огласила и неомарксистичка организација „Партија Рада“ . У свом извештају Милану Недићу су лупили етикету фашисте и ратног злочинца, те сам чин рехабилитације окарактерисали као још један корак ка приближавању Србије глобалном „НАТО фашизму“. Наравно, није изостао ни удар на Српску Православну Цркву. Неомарксисти тврде како систем и Српска Православна Црква подстичу рехабилитације страдалих у Београдском процесу 1946.

Најсвежији случај десио се пре два дана у Народној скупштини. Посланици Лиге социјалдемократа Војводине су у тоалетима Народне скупштине оставили тоалет папире на којима је био знамен Отачаственог покрета Образ - а. Ово нечувено дело у коме су сепаратисти из ЛСВ - а одштампали на тоалет папир знамен на коме је Христов монограм је бедни покушај освете за гажење заставе ЛСВ - а испред самог седишта те странке у Новом Саду од стране националиста на маршу против сепаратизма 28. новембра. Још једно оличење храбрости Чанкове клике.

 

Које личности и вредности су на удару издајника?

На првом месту ту је Милан Недић, армијски ђенерал и председник Владе за време Другог светског рата у окупираној Србији. Он и његово дело увек ће ужасавати оне који желе зло овом народу јер је он у тешким временима по српски народ осигурао његов биолошки опстанак. Примио је одбеглу децу из Независне Државе Хрватске, помагао сиромашне, жртвовао своју част за добробит свог народа, увео родољубље у школе и отварао домове за незбринуту децу где су били учени спорту, вери и правим вредностима. На сав глас одјекују оптужбе о наводним злочинима, али нигде се не помињу злочини мађарске окупациона војске или нпр. Новосадска рација. Сметају им Српска Државна Стража, Српски Добровољци, Четници, али им не сметају Хортијевци.

Затим на удару је Православље и Српска Православна Црква. По њима су они један од извора шовинизма и „фашизма“, а као главни аргумент користе корумпираност појединих чланова свештенства. Ово није ни први, ни последњи пут да се блати Православље, али зато се нигде не примећују напади на католичку, исламску, еванђелистичку и јеврејску заједницу у Србији.

Новосадски Срби и дан данас памте срамне повике „Бандо црквена!“.

Подржавамо рехабилитацију свих жртава страдалих у Београдском процесу 1946.

Ко напада српске јунаке и Православље?

Ненад Чанак присуствовао је 2. децембра 2002. на манифестацији „Сријем Хрватској“ у дворани Ватрослава Лисинског у Загребу. Члан 307 Кривичног закона Републике Србије гласи: „Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од 3 до 15 година.“ Нажалост, није само Ненад Чанак и ЛСВ у антисрпском аутономашком фронту. Ту су и Војвођанска Партија, Слободна Војводина, АФАНС и многи други. Под маском борбе против режима у исто време су и миљеници истог. Ненад Чанак осим што се повиновао сваком режиму, такође је био учесник ријалити програма. Да ли би сте му дали свој глас да управља вама? Ономе који заговара неопходну денацификацију Србије за коју упорно говори да је клерикализована и „фашизована“. Све ове организације крше Кривични закон и повређују Устав Републике Србије, али никада нису биле забрањиване, нити прогањане.

Марш против сепаратизма

У Новом Саду је 28. новембра одржан скуп српских националиста против сепаратизма у Војводини. Медији су окупљене означили као екстремне десничара и неонацисте, припаднике бившег забрањеног Националног строја и забрањеног Образа. Скуп су пријавили „Образ“ и „Наши“ а њима се придружила група младих националиста који су се прво окупили код споменика Јаши Томићу да би са препознатљивом иконографијом домарширали Дунавском улицом на скуп који је почео код споменика Јовану Јовановићу Змају. 

Ово је свакако имало свој дубоки смисао, јер је Дунавском улицом српска војска ушла у ослобођени Нови Сад 1918. Поред тога сепаратистима је показано да српски националисти могу да се уједине када је Српство у питању. Око 150 углавном млађих националиста прошетало је Змај Јовином улицом до споменика Милетићу а потом су продужили до седишта странке Лиге социјалдемократа Војводине. Наши активисти су подржали овај скуп и присуствовали истом са својим новосадским друговима.

Поручујемо Србима, поготово онима из Војводине да не затварају очи пред нападима сепаратизма и да устану против борбе која се води против српског народа.
СРЕМ, БАНАТ И БАЧКА ТРИ СРЦА ЈУНАЧКА!

Српска омладина против сепаратизма!

Српска омладино, ослањајући се на уставна и људска права, као и на слободу окупљања загарантовану међународним повељама, позивамо вас да у суботу 28.11. у Новом Саду изразите свој протест против сепаратизма. Подсећамо да је Уставни суд прогласио неуставним Закон о окупљању грађана, и да од 9.октобра 2015. сви грађани Републике Србије имају право на слободу окупљања. Војвођански сепаратисти отворено провоцирају. Усташе-војвођанери сада шарају табле, пишу графите, прете неистомишљеницима, а када буду могли убијаће људе. А Срби и кад их поведу на клање говориће:"није то ништа" и причаће о томе како Срба у АП Војводини има 67% и како су већина. Без зазора сепаратисти говоре о „војвођанској земљи“ и о потреби стварања Републике Војводине. Сада већ терају и спрдњу са позивима да се „тракторима крене на Беорад“. Нико од сепаратиста нити оре нити копа. Отворено су стали уз режим у Београду и уз НАТО окупатора. И онда је стварно ненормално то продавање магле о њиховој тобоже „бризи за пољопривреднике“. Сепаратистима се мора јасно ставити до знања да не постоји никаква „војвођанска земља“ него само српска! А ако желе географски и историјски појам, то је бачка, сремска и банатска земља за коју су наши преци проливали крв, сузе и зној! Више сепаратистима није довољна авнојевска творевина, бирократска штеточинска АПВ, сада желе државу. Ми српски националисти сматрамо да АПВ као непотребну треба укинути јер служи растакању српског националног бића. Пре 97 година 25.новембра 1918. одржана је у Новом Саду Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Због успомене на тај дан српска омладина жели да положи венце на споменик Јаши Томићу, да промаршира Дунавском улицом као српска ослободилачка војска 1918. Српска омладина жели да се окупи код споменика Јови Змају чије су родољубиве песме крепиле Србе 19-ог и 20-ог века. Слободарска српска омладина жели да прошета до споменика Светозару Милетићу, да се сети Српске Војводине од 1848. до данас и борбе Срба за слободу. Али, пре свега српска омладина жели да протестује због сепаратизма у српској Бачкој, српском Банату и српском Срему. Српска омладина жели да дигне глас не само због дрских сепаратистичких инцидената, него и због спреге режима у Београду са Чанковим сепаратистима. Главни сепаратиста Чанак данас је верни пас в.д.управника окупиране Србије Вучића и то сви знају. Очигледно да је српски народ препуштен милости сепаратистичких банди. Мађарска влада штити и мађарске границе и Мађаре у Србији. Само Србе нема ко да штити. А најезда илегалних миграната прети да нас све заједно потопи. Због свега тога позивамо српске националисте у Новом Саду да 28.новембра учествују у слободарској шетњи, у маршу патриотизма. Скуп ће почети у 18 часова код споменика Ј.Ј.Змај. Битно је да се покаже да можемо бити јединствени, зато подржавамо шетњу Ослободи Н.Сад Национални-револуционари ће формирати своју колону са својим ознакама и паролама. Сви који ће присуствовати у нашој колони моле се да: -следе упуства координатора и обезбеђења -носе српске тробојке на штапу -држе се прописане шетње скупа који ће бити у покрету у виду марша, шетње, и не излазе из колоне док се марш не заврши. -поштују достојанство скупа понашањем и одећом. -не праве непотребну буку -не дају изјаве за медије током шетње ни након ње. -избегавају да провоцирају пролазнике и да буду испровоцирани добацивањем противника.

98 година од оснивања Беле Гарде

15. новембра 1917. , под слоганом „Россия единая, великая и неделимая“ (Русија једна, велика и недељива) отпочела је побуна против терора нове совјетске власти у Русији. Часан део руског народа који није хтео да изда свог цара и Бога стао је под царски стег, обучен у бело и све до 1921. пружао отпор цареубицама и безбожницима. Бели нису ратовали са бољшевицима ради моћи или превласти, њихову борбу најбоље описује историчар М. Волков: „Идеологија Белих није представљала класичну идеологију неке политичке партије. Она је израз природне реакције људи против ненормалног: неприродне утопије, и лоших резултата приликом њеног спровођења“. Иако из битке нису изашли као победници, њихово јунаштво и даље живи у нашим срцима, што због силе против које су се борили, што због светиње коју су бранили.

Осим Антона Дењикина, истакнутији чланови Беле гарде били су Петар Николајевич Врангел, познатији као Црни барон чији је гроб у цркви Свете Тројице у Београду, као и Александар Васиљевич Колчак, адмирал руске морнарице и човек који је Србију сматрао најсветлијом страницом светске историје. Нека је слава и милост свим борцима страдалим у борби против бољшевика! За Бога, цара и родину!

Дешавања у Паризу као опомена српском народу

Синоћна дешавања у Паризу су право оличење хаоса мултикултуризма у каквом је Европа као континент сада. Серија пуцњава и експлозија од стране исламских терориста довела је до смрти око 150 људи, док је више десетина повређено. Напад је извршен за време одигравање пријатељске фудбалске утакмице између Француске и Немачке, након чега су играчи и публика евакуисани са стадиона. Иако је Париз удаљен од Београда око 1900 километара поставља се питање зашто и ми као народ морамо бити на опрезу. Одговор није компликован: Масовне имиграције из Африке и Азије у Француску нису почеле ове године, него више деценија уназад! Упиремо прст на ситуацију у Србији, где свакодневно уђе минимум 2000 имиграната. Иако су се склонили са улица, нису се повукли из Србије. Синоћни догађај из Париза нам је свима опомена да уколико наставимо по старом ( са примањем и помагањем имиграната ) улице Београда ће у скоријој будућности постати небезбедне по српски народ као и улице Париза и Лондона. Време је такво да не смемо допустити да опет извучемо поуку из сопствене грешке, а не из туђе. Иако је нама примарни циљ стварање једне српске државе која би обухватала све територије које су тренутно под туђинском окупацијом, такође се и боримо за Европу нација и у тој борби француски народ видимо као нашег савезника, који већ напаћен опомиње да не чинимо грешке као што су они и да станемо у одбрану своје крви и наслеђа.
Дволичност либерала опет је изашла на видело: Исти они који су ватрено стајали у одбрану и подршку имигрантима сада жале и тугују због синоћног напада и погибије недужних људи, који су страдали зато што су марионетски политичари допустили улазак имиграната и истима помогли. Нисмо заборавили подршку француских националиста 1999.приликом бомбардовања од стране НАТО пакта, као ни подршку 2008. године након признавања тзв. "Републике Косово".
Зато пружамо пуну подршку национално свесним Французима у борби за своју земљу и народ!

Последице "Француске" револуције

Пре 226 година, 14. јула је француски народ одбацио Божји поредак монархију и прихватио ужасе индивидуалистичке мисли. То је означило почетак можда највећег зла које је задесило Европу, као и цело човечанство. Под маском борбе против племства и свештенства започета је борба против самог Бога. Пре него што му је глава одсечена на гиљотини, краљ Луј XVI се помолио Богу да његова крв не падне на француско тло и француски народ. Након ужасног чина убијања Божјег помазаника револуционар Шалије је газио икону Господа Исуса Христа наглашавајући да тиранину не треба убити само тело, него и душу. Отпочело је паљење манастира и силовање монахиња. У данашњој Француској се тај датум узима као државни празник "Дан републике". Француска, а и Русија су нам чист доказ какви ужаси су уследили државама које су одбациле монархију и убиле свог владара. Синоћна дешавања не би била остварива у органској држави у којој влада саборност и у којој влада хијерархија, а не демократија у којој се више уважава глас 10 идиота него 9 интелектуалаца и која се између Христа и Барабе одлучила за овог другог.

С вером у Бога, за краља и отаџбину!

Безбожничка окупација Београда

Данас се навршава 71. годишњица тзв. „Ослобођења Београда”  које представља ништа друго до прелазак из једне у другу окупацију, много тежу и дужу. После осмодневних борби трећи украјински фронт Црвене Армије и Прва армијска група НОВЈ донеле су на својим бајонетима нови дух безбожничког комунизма који је у великој мери затровао српско национално биће и оставио катастрофалне последице по српску нацију. Шта је уследило? ОЗНА, касније УДБА је означила 10. 000 људи као „државне непријатеље” (од тога 400 свештеника и монаха међу којима је и свештеномученик Недељко Стреличић) и исте мучки убила. Многи од њих су одједном „нестали” и никада више нису били виђени. Док је за време немачке окупације председник Владе националног спаса Милан Недић осигурао биолошки опстанак Срба, збринуо српску нејач која је побегла из НДХ од усташког ножа, отварао домове за незбринуту децу уз најбоље васпитање, нова власт је почела са убијањем моралних вредности у овом напаћеном народу. Искрени родољуби попут више пута одликованог армијског ђенерала Милана Недића којег је народ звао  „Српска мајка” страдали су од руке „ослободилаца” у чију част се сваке године на данашњи дан организују прославе или војне параде у нашој престоници.
Свесни смо да је вишедеценијско испирање мозгова о тзв. херојству партизана и наводном издајству националних снага учинило своје, али ми који памтимо „Пасје гробље”, Сремски фронт, Кочевје и послератне удбашке злочине смо ту да се изборимо пером и мачем за свест и коначну истину о комунистичким злочинима. Други светски рат треба да буде опомена сваком Србину да буде свестан лицемерја англоамеричке демократије и подмуклости бољшевизма. Сваким даном су Јосип Броз, Моша Пијада и остали његови злочинци све ближи сметлишту историје, а последњи ексер у посмртни ковчег овог зла биће закуцан када Срби постану свесни ових злочина и почну да их памте, а самим тим ће и час нашег гордог победоносног уласка у Бели Град бити још ближи!
Нека је вечна слава и милост свим жртвама комунизма!

Право лице ослободилаца: фреска Исуса Христа на Белом двору

Зашто је Црна Гора Српска Спарта?

Да би смо дали одговор на ово питање, најбоље је да прво почнемо од саме Спарте и битке код Термопилског кланца, да би потом направили паралелу са подвизима див - јунака из кршне српске земље Црне Горе.

Августа 480. п.н.е. персијска војска напала је у Термопилском кланцу далеко малобројнију грчку војску. Ксеркс I, персијски цар, рачунао је на то да ће освојити кланац и да ће му се самим тим створити могућност да контролише широке области све до Коринта, као и могућност напада на Атину. Међутим, грчки војници су пружали отпор три дана што је било довољно за евакуацију Атине и припрему јаче војске. Последњег дана битке, краљ Леонида распустио је све војнике осим Спартанаца и Теспијаца, и након великог броја персијских жртава кланац је заузет, уз помоћ издаје једног од Грка.

И дан данас, као пример јунаштва узима се Леонида и 300 војника Спарте који нису марили за бројност непријатеља, већ само за његов положај.

Црна Гора се као једна од српских земаља истакла својим јунаштвом. Бројни јунаци, незнани и знани, својим делом обасјали су ову земљу сјајем поноса и славе. Ипак, један догађај је прекретница не само црногорске, већ и целокупне српске историје. Ради се о бици у којој се брат жртвовао за брата. У питању је Мојковачка битка.
Највећа офанзива на Краљевину Србију покренута је на јесен 1915. када је из различитих праваца извршен напад од стране Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Српска војска била је принуђена на повлачење преко Албаније.

Непријатељске силе хтеле су да пресеку повлачење српске војске и тако онемогуће било какав каснији отпор. Судбоносну улогу у спречавању те намере одиграла је Санџачка војска Црне Горе. На два света дана у Срба - Бадњи дан и Божић, Црногорци су се сукобили са далеко бројнијом војском коју предводио генерал Рајнер. Након жестоких борба које су трајале још неколико дана након Божића Црногорци су остварили свој циљ - онемогућили су аустроугарску војску у пресецању повлачења српске војске. По проценама историчара аустроугарску војску чинило је 20. 000 војника, а црногорску 6. 500. 

Јанко Вукотић и Крсто Поповић држали су одступницу и храбро стали на црту силном непријатељу помажући својој браћи у невољи. Ова битка представља чин братске љубави, јунаштва и чојства и потпуно оправдано може бити упоређена са битком код Термопилског кланца. После ове битке настала је чувена реченица: „Кад на Божић сване зора Српство брани Црна Гора”.

После слома националних снага и доласка комуниста на власт почело је са уништавањем Српства у Црној Гори у чему је главну улогу имао Моша Пијада. Данас ту улогу води анти - српски режим Мила Ђукановића чија је главна политика улазак Црне Горе у НАТО алијансу. Иако је становништво Црне Горе у великој мери огрезло у отпадништво и даље велики број људи са тих простора има свест о своме српском пореклу и истиче понос према својој српској националној припадности. Они су нада да ће Српска Спарта опет бити обасјана сјајом чојства и јунаштва и да ће врлине које су красиле јунаке са Вучјег Дола, Фундине и Мојковца опет красити Србе са те територије.

„МИ СМО ВУЧАД ВУЧЈЕГ ДОЛА!”

Имигрантско питање

Данас је имигрантска криза ухватила у вртлог нејаку државу Србију и када је морал младих људи сломљен, а њихова жеља за опстанком у сопственој земљи све мања, наша држава се према младим Србима показала као маћеха, а према имигрантима из Сирије као брижна мајка.
Ми против избеглица немамо ништа, чак више разумемо њихове патње, али сматрамо да наша земља није у стању да помогне странцима јер њена деца одлазе и гладују. Сваког дана кроз Србију прође од 2 до 4 хиљаде илегалних имиграната, а за сваког од њих влада издвоји дневно 10 евра. Наш посао није да се замарамо бројкама, али смо свесни да је много.
Да ли треба да бринемо за своју безбедност? 
Ко контролише њихов улазак у Србију и да ли су Србији преча туђа деца од сопствене?

Синђелић нашег доба

На данашњи дан 1991. мајор ЈНА Милан Тепић дигао је војно складиште у ваздух и себе, не желевши да непријатељу преда оружје којим би убијао српски народ! 


Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Током повлачења ЈНА из Бјеловара, што је било по договору ЈНА, Унпрофора и хравтских власти, евакуација касарне се требала десити 1. октобра 1991. године. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао комадант одбране Бјеловара, је на своју руку је припремио напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису побегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2000 војника и после немалих борби заузета.
Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје  којим  би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Према званичном извору поред њега је погинуло 11, а према незваничном извору 200 непријатеља који су се касније водили као нестали.
У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку на безбедну раздаљину. Ово наређење Милана Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. Мајор Милан Тепић проглашен је народним херојем. Постхумно је одликован Орденом народног хероја Југославије.  Његово име носи улица у Београду, Бањој Луци, Нишу, Козарској Дубици и многим другим српским градовима.


Као што је славни ресавски војвода Стеван Синђелић пуцао у буре барута у бици на Чегру не желевши да његови војници падну у руке Османлија, тако је и Милан Тепић жртвовао себе не желевши да непријатељу преда оружје којим би убијао српски народ. Његове чувене речи остале су упамћене и данас су веома распрострањене међу националистима: 
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”
Своју реч је одржао и својим делом је уврстио себе у ред јунака. Његово дело оправдава епитет „Синђелић нашег доба”!

Вечна слава и хвала мајору Милану Тепићу и свим страдалим у Отаџбинском рату!

Романови и Србија

„Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја. Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот...

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?”

Након објављивања рата Србији од стране Аустроугарске, принц Александар је посетио двор и пожалио са цару Николају II Романову како га једино може спасити његова реч. Русија, ослабљена од рата са Јапаном и уопште неспремна за рат објављује Аустроугарској рат, само да би спасила Србију. Након тога Немачка објављује рат Русији и тиме је рат попримио светске размере.

17. јула 1918. бољшевици упадају у Јекатеринбург и убијају цара и његову породицу.

Романови бивају убијени на мучки начин, а делови тела су им бацани у киселину. Тај догађај означава један од најтужнијих дана у историји за сваког Руса, Србина или било ког православца. Владавина династије бива прекинута после 404 године и убрзо је терор безбожничког комунизма почео да се шири некадашњом империјом под вођством крвника Владимира Иљича Лењина. Од самог абдицирања цара са власти и почетка владавине бољшевика 1917. отпор су пружали сви монархисти, нарочито Бела гарда. Нажалост, 1923. рат је готов, а победу односи Црвена армија.

Након краја грађанског рата, совјетска Русија је била опустошена и скоро уништена. Суше 1920. и 1921. и глад 1921. су погоршале катастрофу. Рат је узео приближно 15 милиона живота, укључујући најмање милион војника Црвене армије који су умрли у борби. 50.000 руских комуниста су побили контра-револуционарни Бели.  Економски губитак за совјетску Русију је био 50 милијарди рубљи или 1,8 милијарди америчких долара. Индустријска производња је опала на 4-20% нивоа из 1913.

Још милион људи је напустило Русију, многи са генералом Врангелом, неки преко Далеког истока, остали су побегли на запад у новоосноване балтичке државе да би побегли од страхота рата, глади или владавине једне од зараћених страна. Ти исељеници укључују велик број школованих људи.

Петар Николајевич Врангел, предводник Белих, сахрањен је у руској цркви Свете Тројице у Београду. У цркви се такође налази плоча посвећена врховном адмиралу Руске Империје, као и једном од најистакнутијих у грађанском рату - Александру Васиљевичу Колчаку.

Лета господњег 2000. цар и његова породица бивају канонизовани и уведени у ред светитеља.
И дан данас Русијом и Србијом ходају људи који славе крвничку револуцију која је сама по себи један од тежих грехова - убиство Божјег помазаника. Осим тога, русофобија стиже са свих страна од разноразних либерала и демократа, чији је једини аргумент питање: „Кад су нама Руси помогли?” 

Ипак, свест и култ о мученику и праведнику из дана у дан бива све јачи, и сваком искреном православцу и родољубу срце буде пуно када види да се име Светог цара помиње у најбољем контексту код Срба.  Из дана у дан се молимо за васкрс Руске Империје и враћање некадашњег достојанства наше братске земље.

Свети мучениче Николају, моли Бога за Србе и Русе!

Први четнички војвода

Чича Павле Младеновић (? — 3/16. јун 1905) је био четнички војвода у Старој Србији и Маћедонији почетком 20. века.
Родио се у селу Јачинце у Овчем Пољу половином 19. века. Павле је био сељак - чифчија у свом селу, и постао је егзархиста при крају 19. века. Када је ВМРО почео са ликвидацијом оних који су се осећали Србима у кумановској околини, Павле се одметнуо у шуму са својим синовима и синовцима. Младеновић је четовање почео још пролећа 1903. као први српски војвода, још пре оснивања српског четничког комитета. Његова чета била је строго одбрамбена при оснивању. Четовао је све до 1905. без већих сукоба штитећи српска села од бугарских чета ВМРО-а. Године 1905. учествује у борби на Челопеку заједно са Доксимом Михаиловићем, Саватијем Милошевићем, Лазаром Кујунџићем, Војиславом Танкосићем, Аксентијем Бацетовићем и Борком Паштровићем. У осудном тренутку заузео је челопечки вис и тако спречио опкољавање српских четника од стране албанских башибозука. Убрзо затим, заједно са Аксентијем Бацетовићем нашао се опкољен од турске војске код села Бељаковца. И Рујанац и чича Павле су погинули као и њихове чете.
Павлово четовање је наставио као војвода његов син Јаћим Павловић - Јаћко.

ГОРИ ПЛАМЕН ЧЕТНИШТВА!

Писмо Милана Недића Краљу Петру II

„Ваше Величанство, Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је могуће више српских живота. Пропаганда из Лондона спречава ме у овом послу. Не смета то што ме напада, јер то чини мој тешки задатак са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не третирате као Квислинга и Павелића, који је до данас уништио око 600.000 Срба у „Независној Држави Хрватској“. Знам да у редовима српских оружаних снага има око 80% официра и људи који припадају покрету ђенерала Михајловића и који ће се припојити њему када време за то дође, да помогне у ослобађању своје земље. Ја сам спреман да предам власт ђенералу Михајловићу када Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи док се легална влада и Ваше Величанство не поврати. (…) Свака немачка глава се плаћа са сто српских.

За мене, међутим, свака појединачна српска глава је дража него сто немачких. После ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За моја дела историја ће да суди најбоље." Ђенерал Милан Недић“

Мисија „Косово 2015.”

У оквиру хуманитарне мисије „Косово 2015.” наш активиста и Европски Фронт солидарности Косову отишли су на Косово и Метохију. Посетили су Бању, Велику Хочу, Призрен, Ораховац и Газиместан где су уручили хуманитарне пакетиће Основним школама и вртићима.

Сарадња са европским националистима нам даје наду за коначан васкрс Европе нација и пад тамнице европских народа познатије као Европска Унија!

О имигрантима

У октобру 2014. сам са саборцем посетио Праг, Дрезден и Беч.

Еуфорија међу нама била је велика јер смо коначно добили прилику да предахнемо од брзине нашег Белог града и да обиђемо једне од најпознатијих градова у Европи.

Кренули смо око 6 ујутру, са Новог Београда и упутили се према мађарској граници, јер је требало да обиђемо Братиславу. Обрадовала ме је лепота тог града, и уједно ми је срце испунила чињеница да је то једна од највећих словенских метропола, и да припада народу који је увек био верна мањина у Србији. Након тога уследио је дуг и напоран пут у Праг, у који смо стигли око 21:00. 

Већ сутрадан, пошли смо у обилазак града. Прво одредиште било нам је Карлов мост, једна од знаменитости чувеног града пива. Како смо стигли тамо, приметили смо о каквој мултикултуралној средини се ради. Обезбеђење на мосту су били момци афричког порекла.

Кроз сам град прошло је сигурно пар стотина Азијата. На улицама слободно су ходали наркомани под дејством наркотика као и мноштво хомосексуалаца, мирис марихуане се ширио улицама, јер су у Прагу легализовани наркотици и проституција. Заиста тужан призор.Водич нас је касније одвео до некаквог малог споменика, који представља два мушкарца који уринирају по површини која је у облику рељефа Чешке Републике. По површини је текла вода. Онда смо стварно схватили да је овде све дозвољено.

Следећа дестинација била је Дрезден, највећи протестантски град у Немачкој, као и престоница Саксоније, који је 1945. сравњен са земљом за време карневала, где је страдало 25. 000 недужних људи. И град и дан су били веома сиви. Звук сирене који се оглашава сваки дан да би подсетио на савезничко бомбардовање овог града натерао нам је свима језу.

Отприлике у том делу 2014. године одржавани су масовни протести ПЕГИДЕ (организација против исламизације Европе), а и сам град је био облепљен налепницама против имиграције и Турака. То нас је све мало разведрило, схвативши да и даље има свесних Европљана.

Беч је можда мало бољи од Прага, једина предност је у томе што наркотици и проституција нису легални. Лепота и раскош Белведереа (такозваног Жутог дворца у коме је Краљевина Југославија потписала уговор којим је приступила Тројном пакту) и Шенбруна није нас оставила равнодушним. Осећали смо се дивно што смо Европљани. Након упознавања са мрачном страном Беча, кренули смо назад за Београд.

Отприлике након пола године, Србију је захватио прилив имиграната.

Црква у селу Боговађа била је опљачкана, сељацима су крали и уништавали њиве.

Доста људи се жалило на непријатна искуства са имигрантима у Београду. Својом окупацијом парка код Економског факултета у Београду знатно су нарушили хигијену и безбедност града Београда, престонице Србије у којој веома велик број људи пати од озбиљних и тешких болести. На југу Србије, имигранти добијају по 10 евра дневно, као и помоћ у виду хране и воде. Док председник Мађарске Виктор Орбан диже ограду на граници са Србијом и брани своју земљу од судбине која је захватила велики број земаља Западне Европе, наши политичари и НВО дочекују са добродошлицом оне који ће их сутра претући на улици, или напасти њихову децу. Другосрбијанци скупљају хуманитарну помоћ за њих, исти они који се нису обазирали на патњу српских избеглица из Бљеска и Олује. Псеудоновинари Орбана називају злим фашистом, само зато што воли свој народ и неда на њега.

Александар Вучић, Небојша Стефановић и све аутошовинистичке организације редовно пљују по оним Србима који се противе приливу имиграната, који су у овом случају, Богу хвала, већина. Најшокантнија је изјава Николе Саркозија, који захтева да главни прихватни центар за имигранте у Европи буде у Србији!

Док у Немачкој горе прихватилишта, док у Мађарској возови са имигрантима бивају нападнути, док се у Пољској и Чешкој одржавају масовни протести, Србија је у дубоком сну. Толико дубоком сну, да се чак ни не тргне нити захрче икад.

Кад год одем у Београд, град Стефана Лазаревића, мајора Драгутина Гавриловића, Драгоша Калајића и многих српских великана, најежим се када видим хорде имиграната како се полако акумулирају на овој територији, и чекају да се омасове па да почну са уништавањем Србије изнутра. Одмах се сетим искустава из Прага и Беча. Гади ми се иронија модерних пролетера из „Антифашистичке акције” који тврде да нико није илегалан, али зато им не смета што је велики број тих истих миграната јефтина радна снага у капиталистичким земљама. Заболи ме душа на помисао да ратни ветерани моле за помоћ, они који су крварили за ову земљу, и да у већини случајева не добију исту, док је имигранти добијају свакодневно од великог броја људи. Узгред, ти имигранти су бацали пакете хране у воду јер је на њима био црвени крст, који их је вређао.

Своју исповест објављујем као позив на буђење српског националног бића, као и свести о опасности која нам свима надолази. Коме ово није довољно, нек погледа шта се дешавало и шта се дешава у земљама велики имиграције као што су Велика Британија и Француска!

Пријатељу срећан рођендан!

Велики пријатељ српског народа, и саборац у борби против НАТО пакта и Исламске државе, данас пуни 50 година. Желимо му срећан рођендан, и да га Бог поживи и подари му здравља и снаге да спаси Сирију!

- О Асаду

Башар ел Асад (арап. بشار حافظ الأسد; Дамаск, Сирија, 11. септембар 1965) председник је Сиријске Арапске Републике(од 2000). На председнички положај је изабран након смрти свог оца Хафиза ел Асада.

Средњу школу је похађао у Дамаску и завршио ју је 1982. године. Студирао је медицину на Универзитету у Дамаску и дипломирао 1988. Специјализовао је офтамологију у Војној болници Tishreen и наставио је студије у Лондону све до1994. године.

Године 1995. био је на челу Сиријског рачунарског друштва (енг. Syrian Computer Society, SCS) радећи на ширењу информатичке културе по цијелом свијету. Од 1995. нагледао је реформске програме два министарства — за образовање и за високо образовање.

Ожењен је са Асмом ел Асад и имају троје дјеце.

Године 1988. придружио се војсци и служио је у интендантији. Прошао је кроз многобројне војне курсеве и вежбе. Дана 11. јуна 2000. унапређен је у ранг генерал-лајтнанта и постављен за команданта Војске и Оружаних снага.

Јуна 2000. изабран је за председавајућег Арапске социјалистичке партије Баас. Дана 10. јула 2000. изабран је за председника Републике и дужност је преузео након полагања заклетве пред Народном скупштином, дана 17. јула 2000.

Поновно је изабран за председавајућег Баас и њеног Централног комитета на 10. конгресу у мају 2005. године. За председника Републике поновно је изабран 27. маја 2007. и положио је заклетву 17. јула 2007. године.