На данашњи дан 1991. мајор ЈНА Милан Тепић дигао је војно складиште у ваздух и себе, не желевши да непријатељу преда оружје којим би убијао српски народ! Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Током повлачења ЈНА из Бјеловара, што је било по договору ЈНА, Унпрофора и хравтских власти, евакуација касарне се требала десити 1. октобра 1991. године. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао комадант одбране Бјеловара, је на своју руку је припремио напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису побегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2000 војника и после немалих борби заузета. Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Према званичном извору поред њега је погинуло 11, а према незваничном извору 200 непријатеља који су се касније водили као нестали. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку на безбедну раздаљину. Ово наређење Милана Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. Мајор Милан Тепић проглашен је народним херојем. Постхумно је одликован Орденом народног хероја Југославије. Његово име носи улица у Београду, Бањој Луци, Нишу, Козарској Дубици и многим другим српским градовима. Као што је славни ресавски војвода Стеван Синђелић пуцао у буре барута у бици на Чегру не желевши да његови војници падну у руке Османлија, тако је и Милан Тепић жртвовао себе не желевши да непријатељу преда оружје којим би убијао српски народ. Његове чувене речи остале су упамћене и данас су веома распрострањене међу националистима: „Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.” Своју реч је одржао и својим делом је уврстио себе у ред јунака. Његово дело оправдава епитет „Синђелић нашег доба”! Вечна слава и хвала мајору Милану Тепићу и свим страдалим у Отаџбинском рату!
„Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја. Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот...
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?”
Након објављивања рата Србији од стране Аустроугарске, принц Александар је посетио двор и пожалио са цару Николају II Романову како га једино може спасити његова реч. Русија, ослабљена од рата са Јапаном и уопште неспремна за рат објављује Аустроугарској рат, само да би спасила Србију. Након тога Немачка објављује рат Русији и тиме је рат попримио светске размере.
17. јула 1918. бољшевици упадају у Јекатеринбург и убијају цара и његову породицу.
Романови бивају убијени на мучки начин, а делови тела су им бацани у киселину. Тај догађај означава један од најтужнијих дана у историји за сваког Руса, Србина или било ког православца. Владавина династије бива прекинута после 404 године и убрзо је терор безбожничког комунизма почео да се шири некадашњом империјом под вођством крвника Владимира Иљича Лењина. Од самог абдицирања цара са власти и почетка владавине бољшевика 1917. отпор су пружали сви монархисти, нарочито Бела гарда. Нажалост, 1923. рат је готов, а победу односи Црвена армија.
Након краја грађанског рата, совјетска Русија је била опустошена и скоро уништена. Суше 1920. и 1921. и глад 1921. су погоршале катастрофу. Рат је узео приближно 15 милиона живота, укључујући најмање милион војника Црвене армије који су умрли у борби. 50.000 руских комуниста су побили контра-револуционарни Бели. Економски губитак за совјетску Русију је био 50 милијарди рубљи или 1,8 милијарди америчких долара. Индустријска производња је опала на 4-20% нивоа из 1913.
Још милион људи је напустило Русију, многи са генералом Врангелом, неки преко Далеког истока, остали су побегли на запад у новоосноване балтичке државе да би побегли од страхота рата, глади или владавине једне од зараћених страна. Ти исељеници укључују велик број школованих људи.
Петар Николајевич Врангел, предводник Белих, сахрањен је у руској цркви Свете Тројице у Београду. У цркви се такође налази плоча посвећена врховном адмиралу Руске Империје, као и једном од најистакнутијих у грађанском рату - Александру Васиљевичу Колчаку.
Лета господњег 2000. цар и његова породица бивају канонизовани и уведени у ред светитеља. И дан данас Русијом и Србијом ходају људи који славе крвничку револуцију која је сама по себи један од тежих грехова - убиство Божјег помазаника. Осим тога, русофобија стиже са свих страна од разноразних либерала и демократа, чији је једини аргумент питање: „Кад су нама Руси помогли?”
Ипак, свест и култ о мученику и праведнику из дана у дан бива све јачи, и сваком искреном православцу и родољубу срце буде пуно када види да се име Светог цара помиње у најбољем контексту код Срба. Из дана у дан се молимо за васкрс Руске Империје и враћање некадашњег достојанства наше братске земље.
Свети мучениче Николају, моли Бога за Србе и Русе!
Чича Павле Младеновић (? — 3/16. јун 1905) је био четнички војвода у Старој Србији и Маћедонији почетком 20. века. Родио се у селу Јачинце у Овчем Пољу половином 19. века. Павле је био сељак - чифчија у свом селу, и постао је егзархиста при крају 19. века. Када је ВМРО почео са ликвидацијом оних који су се осећали Србима у кумановској околини, Павле се одметнуо у шуму са својим синовима и синовцима. Младеновић је четовање почео још пролећа 1903. као први српски војвода, још пре оснивања српског четничког комитета. Његова чета била је строго одбрамбена при оснивању. Четовао је све до 1905. без већих сукоба штитећи српска села од бугарских чета ВМРО-а. Године 1905. учествује у борби на Челопеку заједно са Доксимом Михаиловићем, Саватијем Милошевићем, Лазаром Кујунџићем, Војиславом Танкосићем, Аксентијем Бацетовићем и Борком Паштровићем. У осудном тренутку заузео је челопечки вис и тако спречио опкољавање српских четника од стране албанских башибозука. Убрзо затим, заједно са Аксентијем Бацетовићем нашао се опкољен од турске војске код села Бељаковца. И Рујанац и чича Павле су погинули као и њихове чете. Павлово четовање је наставио као војвода његов син Јаћим Павловић - Јаћко.
„Ваше Величанство,
Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је могуће више српских живота. Пропаганда из Лондона спречава ме у овом послу. Не смета то што ме напада, јер то чини мој тешки задатак са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не третирате као Квислинга и Павелића, који је до данас уништио око 600.000 Срба у „Независној Држави Хрватској“.
Знам да у редовима српских оружаних снага има око 80% официра и људи који припадају покрету ђенерала Михајловића и који ће се припојити њему када време за то дође, да помогне у ослобађању своје земље. Ја сам спреман да предам власт ђенералу Михајловићу када Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи док се легална влада и Ваше Величанство не поврати. (…)
Свака немачка глава се плаћа са сто српских.
За мене, међутим, свака појединачна српска глава је дража него сто немачких.
После ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За моја дела историја ће да суди најбоље."
Ђенерал Милан Недић“
У оквиру хуманитарне мисије „Косово 2015.” наш активиста и Европски Фронт солидарности Косову отишли су на Косово и Метохију. Посетили су Бању, Велику Хочу, Призрен, Ораховац и Газиместан где су уручили хуманитарне пакетиће Основним школама и вртићима.
Сарадња са европским националистима нам даје наду за коначан васкрс Европе нација и пад тамнице европских народа познатије као Европска Унија!
У октобру 2014. сам са саборцем посетио Праг, Дрезден и Беч.
Еуфорија међу нама била је велика јер смо коначно добили прилику да предахнемо од брзине нашег Белог града и да обиђемо једне од најпознатијих градова у Европи.
Кренули смо око 6 ујутру, са Новог Београда и упутили се према мађарској граници, јер је требало да обиђемо Братиславу. Обрадовала ме је лепота тог града, и уједно ми је срце испунила чињеница да је то једна од највећих словенских метропола, и да припада народу који је увек био верна мањина у Србији. Након тога уследио је дуг и напоран пут у Праг, у који смо стигли око 21:00.
Већ сутрадан, пошли смо у обилазак града. Прво одредиште било нам је Карлов мост, једна од знаменитости чувеног града пива. Како смо стигли тамо, приметили смо о каквој мултикултуралној средини се ради. Обезбеђење на мосту су били момци афричког порекла.
Кроз сам град прошло је сигурно пар стотина Азијата. На улицама слободно су ходали наркомани под дејством наркотика као и мноштво хомосексуалаца, мирис марихуане се ширио улицама, јер су у Прагу легализовани наркотици и проституција. Заиста тужан призор.Водич нас је касније одвео до некаквог малог споменика, који представља два мушкарца који уринирају по површини која је у облику рељефа Чешке Републике. По површини је текла вода. Онда смо стварно схватили да је овде све дозвољено.
Следећа дестинација била је Дрезден, највећи протестантски град у Немачкој, као и престоница Саксоније, који је 1945. сравњен са земљом за време карневала, где је страдало 25. 000 недужних људи. И град и дан су били веома сиви. Звук сирене који се оглашава сваки дан да би подсетио на савезничко бомбардовање овог града натерао нам је свима језу.
Отприлике у том делу 2014. године одржавани су масовни протести ПЕГИДЕ (организација против исламизације Европе), а и сам град је био облепљен налепницама против имиграције и Турака. То нас је све мало разведрило, схвативши да и даље има свесних Европљана.
Беч је можда мало бољи од Прага, једина предност је у томе што наркотици и проституција нису легални. Лепота и раскош Белведереа (такозваног Жутог дворца у коме је Краљевина Југославија потписала уговор којим је приступила Тројном пакту) и Шенбруна није нас оставила равнодушним. Осећали смо се дивно што смо Европљани. Након упознавања са мрачном страном Беча, кренули смо назад за Београд.
Отприлике након пола године, Србију је захватио прилив имиграната.
Црква у селу Боговађа била је опљачкана, сељацима су крали и уништавали њиве.
Доста људи се жалило на непријатна искуства са имигрантима у Београду. Својом окупацијом парка код Економског факултета у Београду знатно су нарушили хигијену и безбедност града Београда, престонице Србије у којој веома велик број људи пати од озбиљних и тешких болести. На југу Србије, имигранти добијају по 10 евра дневно, као и помоћ у виду хране и воде. Док председник Мађарске Виктор Орбан диже ограду на граници са Србијом и брани своју земљу од судбине која је захватила велики број земаља Западне Европе, наши политичари и НВО дочекују са добродошлицом оне који ће их сутра претући на улици, или напасти њихову децу. Другосрбијанци скупљају хуманитарну помоћ за њих, исти они који се нису обазирали на патњу српских избеглица из Бљеска и Олује. Псеудоновинари Орбана називају злим фашистом, само зато што воли свој народ и неда на њега.
Александар Вучић, Небојша Стефановић и све аутошовинистичке организације редовно пљују по оним Србима који се противе приливу имиграната, који су у овом случају, Богу хвала, већина. Најшокантнија је изјава Николе Саркозија, који захтева да главни прихватни центар за имигранте у Европи буде у Србији!
Док у Немачкој горе прихватилишта, док у Мађарској возови са имигрантима бивају нападнути, док се у Пољској и Чешкој одржавају масовни протести, Србија је у дубоком сну. Толико дубоком сну, да се чак ни не тргне нити захрче икад.
Кад год одем у Београд, град Стефана Лазаревића, мајора Драгутина Гавриловића, Драгоша Калајића и многих српских великана, најежим се када видим хорде имиграната како се полако акумулирају на овој територији, и чекају да се омасове па да почну са уништавањем Србије изнутра. Одмах се сетим искустава из Прага и Беча. Гади ми се иронија модерних пролетера из „Антифашистичке акције” који тврде да нико није илегалан, али зато им не смета што је велики број тих истих миграната јефтина радна снага у капиталистичким земљама. Заболи ме душа на помисао да ратни ветерани моле за помоћ, они који су крварили за ову земљу, и да у већини случајева не добију исту, док је имигранти добијају свакодневно од великог броја људи. Узгред, ти имигранти су бацали пакете хране у воду јер је на њима био црвени крст, који их је вређао.
Своју исповест објављујем као позив на буђење српског националног бића, као и свести о опасности која нам свима надолази. Коме ово није довољно, нек погледа шта се дешавало и шта се дешава у земљама велики имиграције као што су Велика Британија и Француска!
Велики пријатељ српског народа, и саборац у борби против НАТО пакта и Исламске државе, данас пуни 50 година. Желимо му срећан рођендан, и да га Бог поживи и подари му здравља и снаге да спаси Сирију! - О Асаду Башар ел Асад (арап.بشار حافظ الأسد; Дамаск, Сирија, 11. септембар1965) председник је Сиријске Арапске Републике(од 2000). На председнички положај је изабран након смрти свог оца Хафиза ел Асада.
Средњу школу је похађао у Дамаску и завршио ју је 1982. године. Студирао је медицину на Универзитету у Дамаску и дипломирао 1988. Специјализовао је офтамологију у Војној болници Tishreen и наставио је студије у Лондону све до1994. године.
Године 1995. био је на челу Сиријског рачунарског друштва (енг.Syrian Computer Society, SCS) радећи на ширењу информатичке културе по цијелом свијету. Од 1995. нагледао је реформске програме два министарства — за образовање и за високо образовање.
Године 1988. придружио се војсци и служио је у интендантији. Прошао је кроз многобројне војне курсеве и вежбе. Дана 11. јуна2000. унапређен је у ранг генерал-лајтнанта и постављен за команданта Војске и Оружаних снага.
Јуна 2000. изабран је за председавајућег Арапске социјалистичке партије Баас. Дана 10. јула2000. изабран је за председника Републике и дужност је преузео након полагања заклетве пред Народном скупштином, дана 17. јула2000.
Поновно је изабран за председавајућег Баас и њеног Централног комитета на 10. конгресу у мају 2005. године. За председника Републике поновно је изабран 27. маја2007. и положио је заклетву 17. јула2007. године.
Шпански националисти су једном приликом посетили каталонске сепаратисте. Погледајте како се то одвило, и сетите се да и у нашој држави гмижу сепаратистички покрети као што су Слободна Војводина и Лига Социјал - демократа Војводине.
Њихова шетња заказана је за октобар месец.
Каталонија и Баскија су Шпанија, Космет и Војводина су Србија!
„Раса је камен темељац на коме почива равнотежа нације. Она представља оно што је најстабилније у животу једнога народа. Када се интерес расе код једног народа потпуно стави на место нагона индивидуалног одржања, тада отпор овог народа према својим нападачима постаје бесконачан!”
На данашњи дан 1944. године Срби су по ко зна који пут видели право лице британске демократије. Прво остављање на цедилу након 27. марта, па онда и ово. Британска и америчка авијација са око 50 авиона је бомбардовала Лесковац, у оквиру операције бомбардовања немачких снага и објеката. Операција је носила назив „Недеља пацова”, и за два сата Лесковац је сравњен са земљом. Пописано је 819 жртава, а тачан број погинулих и рањених никада није утврђен, мада се процене крећу од две до више од четири хиљаде људи, у граду који је пред рат имао око 18 000 становника, док је порушено и оштећенo 1840 објеката. Уништена је комплетна инфраструктура и целокупно градско језгро са прелепим зградама, међу којима су Лесковачка гимназија, Соколски дом, Хотел Костић, Хотел Плуг, банка, приватне куће и многа друга здања. Све ово је обављено на захтев Јосипа Броза Тита и Коче Поповића.
Обојица се данас славе као хероји, имају улице са својим називом, а у уџбеницима из историје нашу децу уче како су нам Британци и Американци савезници. Памти Србине, никада не опрости, никада заборави!
Данас, у свакодневним говорима, што на телевизији, што на улици, или на било ком јавном месту, можемо чути да тежњу Републике Србије ка Европској Унији називају „Европски пут Србије” , или чак и поистовећивање појма Европе и Европске Уније. Да ли је то исправно? Појам Европа осим што означава континент на ком је и наша отаџбина, означава једну културу и цивилизацију стару више хиљада година, коју су покушали небројено пута да униште, а то уништавање и дан данас траје. У изградњи те цивилизације и културе учествовао је и српски народ, који су многи други европски народи сматрали за најсветлију страницу историје човечанства. Појам Европска Унија представља унију европских држава чија је претходница Европска економска заједница, основана 1957. у Риму коју је чинило 6 држава. Европска Унија себе дефинише као федерацију у монетарним односима, пољопривреди, трговини и заштити животне средине, као конфедерацију у социјалној и економској политици, заштити потрошача, унутрашњој политици, као и међународну организацију у спољној политици. Главна област на којој ЕУ почива је јединствено тржиште које се базира на царинској унији, јединственој монети (усвојеној од стране 18 чланица), заједничкој пољопривредној политици и заједничкој политици у сфери рибарства. Са скоро 500 милиона становника Европска унија има 31% удела у светском номиналном бруто домаћем производу (15,8 билиона америчких долара) у 2007. Унија представља своје чланице у Светској трговинској организацији и посматрач је на самитима Групе 8 и Уједињених нација. 21 чланица Европске уније је и чланица НАТО пакта. Важне институције Европске уније су Европска комисија, Европски парламент, Савет Европске уније, Европски савет, Европски суд правде и Европска централна банка. Грађани Европске уније своје представнике у Европском парламенту бирају сваких 5 година. А шта је заправо Европска Унија? Европска Унија представља аутентичну тамницу европских народа, заробљених у америчком капиталу и хаосу мултикултурализма и интернационалне средине. Осим тога, Европска Унија промовише отпадништво кроз све сфере друштва: музику, кинематографију, публицизам, журнализам, телевизију и разне манифестације и окупљања. ЛГБТ иконографија је на сваком кораку. Одавно је дошло до тога, да је у земљама Уније нормалније бити хомосексуалац, борац за људска права него бити побожан и породичан човек који би ишао у рат за своју земљу. Осим тога, огроман прилив имиграната из Азије и Африке веома је угрозио безбедност на улицама многих европских метропола, и самим тим представља опасност по опстанак идентитета европских народа. Чист пример декаденције земаља Европске Уније је Шведска. Сваки пети становник је нешведског порекла, а само 23% становништва верује да постоји Бог. Земља славних викиншких ратника, близу је добијања смртне пресуде и смрти националног бића. Европа је највише била на удару исламских хорди из Отоманског царства. Исти ти данас масовно насељавају Европу и праве немире на улицама европских метропола. Европа је одувек била на бранику Хришћанства, а њу данас насељавају они који би да је претворе у колонију Исламске државе. У истој тој Европи, штиту који није дозволио да њени народи почну да се клањају туђим Алаху, масовно се промовише све оно што је контраст Хришћанству. Једини европски савез који треба да постоји је ЕВРОПА НАЦИЈА, која представља савез европских народа који би живели у миру, бранећи свој континент, цивилизацију и културу од туђинаца. Сматрамо да без Русије и Немачке не постоји Европа већ само псеудо - европска заједница. У томе је разлика између ЕВРОПЕ и Европске Уније. Срби су одувек били европски народ, носиоци европске културе и цивилизације, и тога не требају да се гнушају, већ да се тиме поносе и да поносно кажу да су ЕВРОПЉАНИ, а Европејци никада!
