Безбожничка окупација Београда

Данас се навршава 71. годишњица тзв. „Ослобођења Београда”  које представља ништа друго до прелазак из једне у другу окупацију, много тежу и дужу. После осмодневних борби трећи украјински фронт Црвене Армије и Прва армијска група НОВЈ донеле су на својим бајонетима нови дух безбожничког комунизма који је у великој мери затровао српско национално биће и оставио катастрофалне последице по српску нацију. Шта је уследило? ОЗНА, касније УДБА је означила 10. 000 људи као „државне непријатеље” (од тога 400 свештеника и монаха међу којима је и свештеномученик Недељко Стреличић) и исте мучки убила. Многи од њих су одједном „нестали” и никада више нису били виђени. Док је за време немачке окупације председник Владе националног спаса Милан Недић осигурао биолошки опстанак Срба, збринуо српску нејач која је побегла из НДХ од усташког ножа, отварао домове за незбринуту децу уз најбоље васпитање, нова власт је почела са убијањем моралних вредности у овом напаћеном народу. Искрени родољуби попут више пута одликованог армијског ђенерала Милана Недића којег је народ звао  „Српска мајка” страдали су од руке „ослободилаца” у чију част се сваке године на данашњи дан организују прославе или војне параде у нашој престоници.
Свесни смо да је вишедеценијско испирање мозгова о тзв. херојству партизана и наводном издајству националних снага учинило своје, али ми који памтимо „Пасје гробље”, Сремски фронт, Кочевје и послератне удбашке злочине смо ту да се изборимо пером и мачем за свест и коначну истину о комунистичким злочинима. Други светски рат треба да буде опомена сваком Србину да буде свестан лицемерја англоамеричке демократије и подмуклости бољшевизма. Сваким даном су Јосип Броз, Моша Пијада и остали његови злочинци све ближи сметлишту историје, а последњи ексер у посмртни ковчег овог зла биће закуцан када Срби постану свесни ових злочина и почну да их памте, а самим тим ће и час нашег гордог победоносног уласка у Бели Град бити још ближи!
Нека је вечна слава и милост свим жртвама комунизма!

Право лице ослободилаца: фреска Исуса Христа на Белом двору

Зашто је Црна Гора Српска Спарта?

Да би смо дали одговор на ово питање, најбоље је да прво почнемо од саме Спарте и битке код Термопилског кланца, да би потом направили паралелу са подвизима див - јунака из кршне српске земље Црне Горе.

Августа 480. п.н.е. персијска војска напала је у Термопилском кланцу далеко малобројнију грчку војску. Ксеркс I, персијски цар, рачунао је на то да ће освојити кланац и да ће му се самим тим створити могућност да контролише широке области све до Коринта, као и могућност напада на Атину. Међутим, грчки војници су пружали отпор три дана што је било довољно за евакуацију Атине и припрему јаче војске. Последњег дана битке, краљ Леонида распустио је све војнике осим Спартанаца и Теспијаца, и након великог броја персијских жртава кланац је заузет, уз помоћ издаје једног од Грка.

И дан данас, као пример јунаштва узима се Леонида и 300 војника Спарте који нису марили за бројност непријатеља, већ само за његов положај.

Црна Гора се као једна од српских земаља истакла својим јунаштвом. Бројни јунаци, незнани и знани, својим делом обасјали су ову земљу сјајем поноса и славе. Ипак, један догађај је прекретница не само црногорске, већ и целокупне српске историје. Ради се о бици у којој се брат жртвовао за брата. У питању је Мојковачка битка.
Највећа офанзива на Краљевину Србију покренута је на јесен 1915. када је из различитих праваца извршен напад од стране Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Српска војска била је принуђена на повлачење преко Албаније.

Непријатељске силе хтеле су да пресеку повлачење српске војске и тако онемогуће било какав каснији отпор. Судбоносну улогу у спречавању те намере одиграла је Санџачка војска Црне Горе. На два света дана у Срба - Бадњи дан и Божић, Црногорци су се сукобили са далеко бројнијом војском коју предводио генерал Рајнер. Након жестоких борба које су трајале још неколико дана након Божића Црногорци су остварили свој циљ - онемогућили су аустроугарску војску у пресецању повлачења српске војске. По проценама историчара аустроугарску војску чинило је 20. 000 војника, а црногорску 6. 500. 

Јанко Вукотић и Крсто Поповић држали су одступницу и храбро стали на црту силном непријатељу помажући својој браћи у невољи. Ова битка представља чин братске љубави, јунаштва и чојства и потпуно оправдано може бити упоређена са битком код Термопилског кланца. После ове битке настала је чувена реченица: „Кад на Божић сване зора Српство брани Црна Гора”.

После слома националних снага и доласка комуниста на власт почело је са уништавањем Српства у Црној Гори у чему је главну улогу имао Моша Пијада. Данас ту улогу води анти - српски режим Мила Ђукановића чија је главна политика улазак Црне Горе у НАТО алијансу. Иако је становништво Црне Горе у великој мери огрезло у отпадништво и даље велики број људи са тих простора има свест о своме српском пореклу и истиче понос према својој српској националној припадности. Они су нада да ће Српска Спарта опет бити обасјана сјајом чојства и јунаштва и да ће врлине које су красиле јунаке са Вучјег Дола, Фундине и Мојковца опет красити Србе са те територије.

„МИ СМО ВУЧАД ВУЧЈЕГ ДОЛА!”

Имигрантско питање

Данас је имигрантска криза ухватила у вртлог нејаку државу Србију и када је морал младих људи сломљен, а њихова жеља за опстанком у сопственој земљи све мања, наша држава се према младим Србима показала као маћеха, а према имигрантима из Сирије као брижна мајка.
Ми против избеглица немамо ништа, чак више разумемо њихове патње, али сматрамо да наша земља није у стању да помогне странцима јер њена деца одлазе и гладују. Сваког дана кроз Србију прође од 2 до 4 хиљаде илегалних имиграната, а за сваког од њих влада издвоји дневно 10 евра. Наш посао није да се замарамо бројкама, али смо свесни да је много.
Да ли треба да бринемо за своју безбедност? 
Ко контролише њихов улазак у Србију и да ли су Србији преча туђа деца од сопствене?