четвртак, 7. јануар 2016.

У прилог Божићу и стогодишњици Мојковачке битке

После силних ратова, сужањстава, беда, безнадежних општенародних несрећа Српство је дочекало још један најрадоснији празник међу нама православнима. Дочекали смо још један рођендан нашег Спаситеља, цара са круном од трња, без кога би сва наша вековна борба за слободу и част изгубила смисао. Барјаци са Христовим ликом вијорили су се уз барјаке са огњилима и осталим светим симболима нашег јуначког народа у одлучујућим биткама које су наши преци извојевали. Срби су, још од примања једине истинске вере на свету, гинули за част како и своје отаџбине, тако и за свети крст, на коме је Спаситељ претрпео страшне муке ради нас.  Српски народ је изнедрио велики број светитеља и страдалника за веру Христову.
Српски народ једини није послао свог патријарха на унијатски сабор у Фиренци 1439. и тиме осветлао образ. Главни носилац идеје о слози Срба био је управо наш просветитељ Свети Сава.
Због тога је присуство вере у нашој борби пресудно. Данашњи дан такође је и у знаку јунака са Мојковца, који су пре тачно 100 година спасили српску војску од пропасти својим јуначким отпором аустроугарској војсци која је хтела да пресече повлачење српске војске преко Албаније, као и жртава потуричког геноцида у Кравици 1993.
Браћи у Српству и Христу честитамо Божић и желимо свако добро од Бога!
МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!




- Битка на Мојковцу


Аустроугарска војска схватила је да би пресецањем повлачења српске војске истовремено разорила ту војску и заузела Црну Гору. Са око 20. 000 војника и 70 топова силна аустроугарска војска сукобила се са око 6. 500 војника Краљевине Црне Горе које су предводили сердар Јанко Вукотић и Крсто Зрнов Поповић. И ако у веома тешком стању, спремно су дочекали далеко  јачег и бројнијег непријатеља. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успео да задржи положај до 2 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успева да придобије Бојину Њиву, али остали делови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, су чврсто задржали непријатеља. Напад на развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обе стране, а поред Бојине Њиве Аустроугари успевају да заузми још један положај - Улошевину. Освајањем Бојине њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Вукотића, сљедећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, где се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба. Ту је донета одлука да се изврши контра напад на предане положаје. Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму где се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка. Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (командант Милинко Влаховић), који успева после толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви. Међутим, око 3 сата после подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојину њиву која је била добро брањена са 3 реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима. Први јуриш није успео. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш није донео резултата, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара.
Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по сваку цену  заузме Бојина њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш. Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, где је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву у паници, чиме је операција успешно била завршена, освојена је Бојина њива. Након освајања Бојине њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата после подне.
Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње  
снаге из резерве, 205. бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успео да заузме Бојину њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Главни значај Мојковачке битке је тај што је јуначком борбом Срба из Црне Горе омогућено повлачење српске војске. Ћерка сердара Јанка Вукотића, Василија Вукотић, изговорила је чувене речи: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.”
Нека овај подвиг јунака из Српске Спарте буде на уму свима који желе да распламсају мржњу између браће. Од доласка комуниста на власт, до данашњих дана, води се кампања десрбизације Црне Горе која је, нажалост, у великој мери успела, али није, нити ће икада успети потпуно. Кад на Божић сване зора, Србе брани Црна Гора!


„Кад у рову Божић славе
сердар Јанка мушке главе,
па се с пушком причешћују,
неће ником да робују

Нико кући не утече,
а бијаше Бадње вече,
стоји пушка до бадњака,
мојковачкијех јунака!





- Злочин у Кравици 1993.

-          49 година након усташког масакра над Србима у Кравици 1944. , на најсветлији празник православни десио се још један злочин над српским становништвом у Кравици, овај пут од босанских потурица. Војска од 3. 000 војника Армије БиХ предвођена Насером Орићем напале су ово напаћено село које је бранила сеоска стража. Током напада снага Насера Орића у борби штитећи одступницу око 1000 избеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи, док је неколико села спаљено до темеља. Убијени су били становници села, од којих су неки управо напуштали цркву после Божићне службе.
Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били и деца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, је имао само четири године а Новица Богићевић четрнаест, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Рањених је било 82 док је током целог рата Кравица изгубила 158 мештана. Спаљено је 690 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом а гробља су уништена и гробови прекопани. Пре паљевине је извршена општа пљачка од стране више хиљада цивила који су заједно са војницима војске БиХ учествовали у нападу. Избеглице су по највећој зими и дубоком снегу прегазиле реку Дрину и прешле у Србију. У марту 1993. војска Републике Српске је започела контраофанзиву и након 70 дана поново заузела Кравицу. Тек тада су мештани села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве. Приликом масакра над Србима у Кравици, један од припадника јединице Насера Орића по имену Ризо, који је учествовао у масакру над Србима, је написао песму о томе, где се на најподмуклији начин вређају српске жртве. Иначе ова песма је веома популарна код сребреничких муслимана, па се може чути јавно на весељима и свадбама.
Између маја 1992. и јануара 1994, 192 српска села и засеока у ширем региону Сребренице су опљачкана и спаљена, убијено је 1300 сељана, а много више је побегло. Током 1994. и 1995, командант Сребренице Насер Орић је позивао стране репортере у свој стан да би им показивао видео-касете које су приказивале одсечене главе Срба, куће у пламену, и гомиле лешева. Западни медији су скоро у потпуности игнорисали масакр у Кравици у време када се десио. Предводник армије БиХ сада је на слободи, док су наши ђенерали који су одбили да мирују пред страдањима сопственог народа по судницама и ћелијама ционистичких казамата. Нека Господ Бог прими у Царство своје страдалнике кравичке и нека њихово страдања нама буде опомена да никад не заборавимо и никад не опростимо злодела почињена над нашим народом.








среда, 6. јануар 2016.

Ваше дело настављамо ми!

На Бадњи дан 1935. у Љубљани основан је покрет који је оставио дубоки траг код следбеника српске Идеје.
Реч је о Југословенском покрету ЗБОР. Ова скраћеница значила је
: Здружена борба организације рада, као и Завет Богу Отаџбини Роду. ЈНП Збор се залагао за скупштину сачињену од професија, а не од партија, дакле за задругарско сталешко уређење. Врховна власт би наравно припала краљу. Заступао је корпоративизам, традиционализам, национализам, сељачки патернализам, монархизам, као и православну етику. Председник овог покрета био је бесмртни учитељ Димитрије Љотић, који је касније био духовни вођа Српског Добровољачког Корпуса и саветник у Влади Милана Недића. Осим Димитрија Љотића, значајнији људи у покрету били су Ратко Парежанин, Милорад Мојић, Велибор Јонић и Радмило Грђић.
Званични орган покрета био је лист
„Отаџбинa“. Први број „Отаџбине“ појавио се 25. фебруара 1934. године. Око „Отаџбине“ су се окупили многи виђенији људи попут лекара Стевана Иванића, др Чедомира Марјановића, адвоката Милана Аћимовића и инжењера Андрија Љоља.
Химна покрета била је „Војска смене“, саборци су се ословљавали са „Друже“, а слоган покрета био је „Нови дух нова снага!“ У Другом светском рату Збораши су били у редовима Српског Добровољачког Корпуса. Велики број их је страдао у кочевској голготи 1945. , али и поред тога, уз помоћ зборашке емиграције, идеја Збора је очувана и дан данас има своје следбенике.
На Велики Петак 10. априла 2015. године напустио нас је, и упокојио се у Господу Хрвоје Магазиновић, припадник Збора и политички затвореник. За собом је оставио ауторско дело „Кроз једно мучно стољеће“.
Сваким даном борба против заборава бива све јача, а сећање на јунаштво и страдања људи чији смо следбеници нам не да да поклекнемо!
Мртви нисте!




недеља, 3. јануар 2016.

Ескалација антикултурних дејстава

Проналаском масовних медија може се рећи да су сваке од њих саме по себи имале две револуције у себи:  прва када су се појавиле и друга када су постале право оружје чији је фронт у потпуности ескалирао. На свим пољима свога фронта, медији су у огромној већини под руководством светских моћника и оружје као такво, веома се ефикасно користи за културолошку декаденцију и још ефикасније за масовно испирање мозгова. Обе ствари великим делом доприносе у даљем напредовању и развитку тог оружја, па тиме медији представљају једно антикултурно дејство које се користи на веома различите начине. Као најраспрострањенији и најприсутнији у свакодневном животу медији јесу: интернет, новине и телевизија. Радио је изгубио популарност, наручито у последњој децинији, док су три претходно набројана вида масовне информације нешто шта покреће, држи и води свет и свест. Када говоримо о томе у ужем смислу, интернет онда никако не припада ту, већ оно шта је носач ове сиве завесе ипред наших очију и невидљиви кавез у којем је наш морал и личност, а то су седма сила и телевизија пре свега. Проблем сиве завесе испред огромне већине људи без обзира на узраст јесте проблем одговора на питање нормалности многих ствари које нас свакодневно окружују. Под променом смисла нормалности уз помоћ наметнутог сивила масовних медија, а пре свега од стране телевизије, пали су и они високо образовани људи, а камо ли просечни људи или људи са села који нису у могућности да буду присутни свакодневно у урбаним градовима где се све брзо одвија и стално намеће нешто ново у свим сегментима живота. Често код неких који мало и успеју да погледају иза те завесе, одмах сматрају да је проблем у томе да је сама телевизија пала сувише ниско, па с тога емитује већину програма чији је садржај антинационални, или са ниским моралом, или свакоднедвне лажи политичке сцене итд. Ако је тако, ако је то прави одговор, одакле онда они милионски прегледи баш у тим сегментима код статистика које су углавном на крају вечерњих вести ? Обично је одговор на те статистике да је то лаж ? Нека су онда можда и упола тачне те статистике, али оне су и онда поново веома забрињавајуће. После тзв. „хипи - револуције” у САД седамдесетих година прошлог века, у чијем времену се отвара још један од поклона из Ада, долази до прилива веома различитих и на први поглед примамљивих тзв. „шоу - програма”, који су веома разноликог типа али су сви „забавног” карактера и служе за „породично праћење”. После кукавичјег јајета које нам је подметнуто тог петог октобра, те добро познате године када је дошла „слобода” са Запада, долази и културни геноцид кроз већ добро утрениране шоу програме за испирање мозгова, културолошког заслепљивања и осавремењавања нације. Данас добро можемо видети веома успешне пројекте које наше најмлађе већ од првих пар година живота, почињу да разобличавају од оног рајског у души од творца што је дато, нашега Бога, и да праве на нешто потпуно неприродно и крајње изопачено где нормалност и изопаченост замењују своја места. Од вести прожетих лажима, па преко блудних и срамотних шоу програма, до политичке сцене лутака на концима, и на крају до анти - националних серија и савремених културних програма, све сачињава један добро упаковани пакет који нам се свакодневно сервира као наркотик за наш завистан и испрани мозак, за преживљавање остатка дана када се кући вратимо са улица наше окупиране и осакаћене авнојевске Републике Србије. Чак када и дође до неког културно - уметничког или образовног програма у добром смислу, то бива пропраћено веома тихо; или је промовисање на нули или се то једноставно потисне на мање битне канале у неударним терминима. Мали број оних који су прогледали и схватају претходно наведене ствари, често у свакодневном животу не бивају схваћени када о овоме причају, или једноставно буду гледани као чудни и безсмислени људи. Како народ каже, „ножем можеш да исечеш комад хлеба да нахраниш брата, а можеш и да га закољеш ”, тако и телевизија у правим рукама може бити и те како нешто веома лепо и корисно за повратак свести и морално, као и културолошко уздизање. Врати нормално и изопачено на праве стране! Искључи телевизор, тиме скини једну од шипки на свом невидљивом кавезу у којем живиш, и укључи мозак да размислиш како скинути преостале и изаћи из тог кавеза! Буди део борбе родољубивих и националних идеја за препород Српства!