У октобру 2014. сам са саборцем посетио Праг, Дрезден и Беч.
Еуфорија међу нама била је велика јер смо коначно добили прилику да предахнемо од брзине нашег Белог града и да обиђемо једне од најпознатијих градова у Европи.
Кренули смо око 6 ујутру, са Новог Београда и упутили се према мађарској граници, јер је требало да обиђемо Братиславу. Обрадовала ме је лепота тог града, и уједно ми је срце испунила чињеница да је то једна од највећих словенских метропола, и да припада народу који је увек био верна мањина у Србији. Након тога уследио је дуг и напоран пут у Праг, у који смо стигли око 21:00.
Већ сутрадан, пошли смо у обилазак града. Прво одредиште било нам је Карлов мост, једна од знаменитости чувеног града пива. Како смо стигли тамо, приметили смо о каквој мултикултуралној средини се ради. Обезбеђење на мосту су били момци афричког порекла.
Кроз сам град прошло је сигурно пар стотина Азијата. На улицама слободно су ходали наркомани под дејством наркотика као и мноштво хомосексуалаца, мирис марихуане се ширио улицама, јер су у Прагу легализовани наркотици и проституција. Заиста тужан призор.Водич нас је касније одвео до некаквог малог споменика, који представља два мушкарца који уринирају по површини која је у облику рељефа Чешке Републике. По површини је текла вода. Онда смо стварно схватили да је овде све дозвољено.
Следећа дестинација била је Дрезден, највећи протестантски град у Немачкој, као и престоница Саксоније, који је 1945. сравњен са земљом за време карневала, где је страдало 25. 000 недужних људи. И град и дан су били веома сиви. Звук сирене који се оглашава сваки дан да би подсетио на савезничко бомбардовање овог града натерао нам је свима језу.
Отприлике у том делу 2014. године одржавани су масовни протести ПЕГИДЕ (организација против исламизације Европе), а и сам град је био облепљен налепницама против имиграције и Турака. То нас је све мало разведрило, схвативши да и даље има свесних Европљана.
Беч је можда мало бољи од Прага, једина предност је у томе што наркотици и проституција нису легални. Лепота и раскош Белведереа (такозваног Жутог дворца у коме је Краљевина Југославија потписала уговор којим је приступила Тројном пакту) и Шенбруна није нас оставила равнодушним. Осећали смо се дивно што смо Европљани. Након упознавања са мрачном страном Беча, кренули смо назад за Београд.
Отприлике након пола године, Србију је захватио прилив имиграната.
Црква у селу Боговађа била је опљачкана, сељацима су крали и уништавали њиве.
Доста људи се жалило на непријатна искуства са имигрантима у Београду. Својом окупацијом парка код Економског факултета у Београду знатно су нарушили хигијену и безбедност града Београда, престонице Србије у којој веома велик број људи пати од озбиљних и тешких болести. На југу Србије, имигранти добијају по 10 евра дневно, као и помоћ у виду хране и воде. Док председник Мађарске Виктор Орбан диже ограду на граници са Србијом и брани своју земљу од судбине која је захватила велики број земаља Западне Европе, наши политичари и НВО дочекују са добродошлицом оне који ће их сутра претући на улици, или напасти њихову децу. Другосрбијанци скупљају хуманитарну помоћ за њих, исти они који се нису обазирали на патњу српских избеглица из Бљеска и Олује. Псеудоновинари Орбана називају злим фашистом, само зато што воли свој народ и неда на њега.
Александар Вучић, Небојша Стефановић и све аутошовинистичке организације редовно пљују по оним Србима који се противе приливу имиграната, који су у овом случају, Богу хвала, већина. Најшокантнија је изјава Николе Саркозија, који захтева да главни прихватни центар за имигранте у Европи буде у Србији!
Док у Немачкој горе прихватилишта, док у Мађарској возови са имигрантима бивају нападнути, док се у Пољској и Чешкој одржавају масовни протести, Србија је у дубоком сну. Толико дубоком сну, да се чак ни не тргне нити захрче икад.
Кад год одем у Београд, град Стефана Лазаревића, мајора Драгутина Гавриловића, Драгоша Калајића и многих српских великана, најежим се када видим хорде имиграната како се полако акумулирају на овој територији, и чекају да се омасове па да почну са уништавањем Србије изнутра. Одмах се сетим искустава из Прага и Беча. Гади ми се иронија модерних пролетера из „Антифашистичке акције” који тврде да нико није илегалан, али зато им не смета што је велики број тих истих миграната јефтина радна снага у капиталистичким земљама. Заболи ме душа на помисао да ратни ветерани моле за помоћ, они који су крварили за ову земљу, и да у већини случајева не добију исту, док је имигранти добијају свакодневно од великог броја људи. Узгред, ти имигранти су бацали пакете хране у воду јер је на њима био црвени крст, који их је вређао.
Своју исповест објављујем као позив на буђење српског националног бића, као и свести о опасности која нам свима надолази. Коме ово није довољно, нек погледа шта се дешавало и шта се дешава у земљама велики имиграције као што су Велика Британија и Француска!
