У прилог Божићу и стогодишњици Мојковачке битке

После силних ратова, сужањстава, беда, безнадежних општенародних несрећа Српство је дочекало још један најрадоснији празник међу нама православнима. Дочекали смо још један рођендан нашег Спаситеља, цара са круном од трња, без кога би сва наша вековна борба за слободу и част изгубила смисао. Барјаци са Христовим ликом вијорили су се уз барјаке са огњилима и осталим светим симболима нашег јуначког народа у одлучујућим биткама које су наши преци извојевали. Срби су, још од примања једине истинске вере на свету, гинули за част како и своје отаџбине, тако и за свети крст, на коме је Спаситељ претрпео страшне муке ради нас.  Српски народ је изнедрио велики број светитеља и страдалника за веру Христову.
Српски народ једини није послао свог патријарха на унијатски сабор у Фиренци 1439. и тиме осветлао образ. Главни носилац идеје о слози Срба био је управо наш просветитељ Свети Сава.
Због тога је присуство вере у нашој борби пресудно. Данашњи дан такође је и у знаку јунака са Мојковца, који су пре тачно 100 година спасили српску војску од пропасти својим јуначким отпором аустроугарској војсци која је хтела да пресече повлачење српске војске преко Албаније, као и жртава потуричког геноцида у Кравици 1993.
Браћи у Српству и Христу честитамо Божић и желимо свако добро од Бога!
МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!




- Битка на Мојковцу

Аустроугарска војска схватила је да би пресецањем повлачења српске војске истовремено разорила ту војску и заузела Црну Гору. Са око 20. 000 војника и 70 топова силна аустроугарска војска сукобила се са око 6. 500 војника Краљевине Црне Горе које су предводили сердар Јанко Вукотић и Крсто Зрнов Поповић. И ако у веома тешком стању, спремно су дочекали далеко  јачег и бројнијег непријатеља. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успео да задржи положај до 2 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успева да придобије Бојину Њиву, али остали делови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, су чврсто задржали непријатеља. Напад на развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обе стране, а поред Бојине Њиве Аустроугари успевају да заузми још један положај - Улошевину. Освајањем Бојине њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Вукотића, сљедећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, где се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба. Ту је донета одлука да се изврши контра напад на предане положаје. Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму где се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка. Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (командант Милинко Влаховић), који успева после толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви. Међутим, око 3 сата после подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојину њиву која је била добро брањена са 3 реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима. Први јуриш није успео. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш није донео резултата, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара.

Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по сваку цену  заузме Бојина њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш. Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, где је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву у паници, чиме је операција успешно била завршена, освојена је Бојина њива. Након освајања Бојине њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата после подне.
Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње  снаге из резерве, 205. бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успео да заузме Бојину њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Главни значај Мојковачке битке је тај што је јуначком борбом Срба из Црне Горе омогућено повлачење српске војске. Ћерка сердара Јанка Вукотића, Василија Вукотић, изговорила је чувене речи: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.”
Нека овај подвиг јунака из Српске Спарте буде на уму свима који желе да распламсају мржњу између браће. Од доласка комуниста на власт, до данашњих дана, води се кампања десрбизације Црне Горе која је, нажалост, у великој мери успела, али није, нити ће икада успети потпуно. Кад на Божић сване зора, Србе брани Црна Гора!

„Кад у рову Божић славе
сердар Јанка мушке главе,
па се с пушком причешћују,
неће ником да робују

Нико кући не утече,
а бијаше Бадње вече,
стоји пушка до бадњака,
мојковачкијех јунака! ”




- Злочин у Кравици 1993.

-          49 година након усташког масакра над Србима у Кравици 1944. , на најсветлији празник православни десио се још један злочин над српским становништвом у Кравици, овај пут од босанских потурица. Војска од 3. 000 војника Армије БиХ предвођена Насером Орићем напале су ово напаћено село које је бранила сеоска стража. Током напада снага Насера Орића у борби штитећи одступницу око 1000 избеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи, док је неколико села спаљено до темеља. Убијени су били становници села, од којих су неки управо напуштали цркву после Божићне службе.
Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били и деца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, је имао само четири године а Новица Богићевић четрнаест, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Рањених је било 82 док је током целог рата Кравица изгубила 158 мештана. Спаљено је 690 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом а гробља су уништена и гробови прекопани. Пре паљевине је извршена општа пљачка од стране више хиљада цивила који су заједно са војницима војске БиХ учествовали у нападу. Избеглице су по највећој зими и дубоком снегу прегазиле реку Дрину и прешле у Србију. У марту 1993. војска Републике Српске је започела контраофанзиву и након 70 дана поново заузела Кравицу. Тек тада су мештани села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве. Приликом масакра над Србима у Кравици, један од припадника јединице Насера Орића по имену Ризо, који је учествовао у масакру над Србима, је написао песму о томе, где се на најподмуклији начин вређају српске жртве. Иначе ова песма је веома популарна код сребреничких муслимана, па се може чути јавно на весељима и свадбама.
Између маја 1992. и јануара 1994, 192 српска села и засеока у ширем региону Сребренице су опљачкана и спаљена, убијено је 1300 сељана, а много више је побегло. Током 1994. и 1995, командант Сребренице Насер Орић је позивао стране репортере у свој стан да би им показивао видео-касете које су приказивале одсечене главе Срба, куће у пламену, и гомиле лешева. Западни медији су скоро у потпуности игнорисали масакр у Кравици у време када се десио. Предводник армије БиХ сада је на слободи, док су наши ђенерали који су одбили да мирују пред страдањима сопственог народа по судницама и ћелијама ционистичких казамата. Нека Господ Бог прими у Царство своје страдалнике кравичке и нека њихово страдања нама буде опомена да никад не заборавимо и никад не опростимо злодела почињена над нашим народом.