Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Током повлачења ЈНА из Бјеловара, што је било по договору ЈНА, Унпрофора и хравтских власти, евакуација касарне се требала десити 1. октобра 1991. године. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао комадант одбране Бјеловара, је на своју руку је припремио напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису побегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2000 војника и после немалих борби заузета.
Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Према званичном извору поред њега је погинуло 11, а према незваничном извору 200 непријатеља који су се касније водили као нестали.
У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку на безбедну раздаљину. Ово наређење Милана Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. Мајор Милан Тепић проглашен је народним херојем. Постхумно је одликован Орденом народног хероја Југославије. Његово име носи улица у Београду, Бањој Луци, Нишу, Козарској Дубици и многим другим српским градовима.
Као што је славни ресавски војвода Стеван Синђелић пуцао у буре барута у бици на Чегру не желевши да његови војници падну у руке Османлија, тако је и Милан Тепић жртвовао себе не желевши да непријатељу преда оружје којим би убијао српски народ. Његове чувене речи остале су упамћене и данас су веома распрострањене међу националистима:
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”
Своју реч је одржао и својим делом је уврстио себе у ред јунака. Његово дело оправдава епитет „Синђелић нашег доба”!
Вечна слава и хвала мајору Милану Тепићу и свим страдалим у Отаџбинском рату!
